Kraj Jugoslavije - Da li se mogao izbeći krvavi rat?

U jednom od prethodnih postova rekao sam da je Jugoslavija lepa iluzija. Posle užasnog rata koji je uzrokovan raspadom Jugoslavije, može se reći da je ona bila skupa zabluda. Ponavljam, rođen sam u toj zemlji i jugoslovenstvo ima sve moje simpatije. Ipak nisam Jugonostalgičar jer se trudim da živim isključivo u realnosti. Ne interesuje me hipotetika i zato mislim da ne treba žaliti ono što se pokazalo kao nemoguće.
Jugoslavija je trajala samo dok je trajala blokovska podela. Bila je granica ili kako su neki govorili most između istočnog i zapadnog bloka. Lično ne vidim nikakav most, ali ona im je bila potrebna. Nekad istoku nekad zapadu. Kad je istočni blok nestao, nestala je i potreba za Jugoslavijom.

source

Konstitutivni narodi Jugoslavije hteli su da ona što pre nestane. Utrkivali su se u isticanju argumenata protiv zajedničke države. Svi su sebe predstavljali sebe njenim taocima. Slovenija i Hrvatska su htele samostalnost i to po svaku cenu. Nisu imali ni trunku strpljenja. Jednostavno hteli su što pre. U slučaju Slovenije bilo je mnogo lakše. Njen ostanak u zajedničkoj državi niko nije mogao zaustaviti. I do samostalnosti oni su došli kroz nekoliko dana. Nažalost bilo je žrtava. U poređenju sa onim što će kasnije uslediti, zanemarljivo malo. Ipak žrtve su žrtve, a siguran sam da je postojalo strpljenje i da je nije bilo žurbe mogli su proći bez žrtava.
Hrvatska je bila sledeća. Na nekim delovima današnje Hrvatske Srbi su bili većinsko stanovništvo. Uplašeni užasima iz drugog svetskog rata, ali i otrovani antihrvatskom propagandom oni su uz pomoć Miloševićevog režima organizovani za rat. Hteli otcepljenje od Hrvatske. Taj zahtev je zastupao Miloševićev režim, koji je kontrolisao i vojsku bivše Jugoslavije. Iako svestan da je vojno mnogo slabiji Tuđmanov režim takođe, nestrpljivo proglašava nezavisnost i počinje krvavi rat. Siguran sam da Hrvatsko osamostaljivanje niko nije mogao sprečiti i da bi se ono dogodilo kroz nekoliko godina ali bez tog rata. Ipak Tuđman je žrtvovao živote hiljada svojih sunarodnika da bi brže došao do nezavisnosti. Posle nepunih godinu dana Bosna i Hercegovina proglašava nezavisnost i opet režim Alije Izetbegovića nema strpljenja i ni iskustvo susedne Hrvatske nije mu dovoljna opomena. Srbi u Bosni neće nezavisnost, neće da se odvoje od Srbije i nastaje užas kakav Evropa ne pamti od drugog svetskog rata.
Makedonski lideri imali su strpljenje, sačekali su da Miloševićev režim shvati da mu novi rat nije potreban i uspevaju da diplomatski dođu do samostalne države. Posle više od četiri godine rata, u Dejtonu, lideri Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine potpisuju mirovni sporazum i rat se završava. Jedanaest godina kasnije, posle 11 godina diplomatske borbe Crna Gora postaje samostalna država.
Koliko je strpljenje bilo važno? Koliko je mudrost političara važna?
Da li je bolje da nezavisnost čeka neko vreme, a da se sačuvaju ljudi ili da se ratom ubrzava osamostaljivanje?
Siguran sam da se krvavi rat morao izbeći. Bilo je mnogo onih koji su se borili protiv zabluda svojih lidera. Nažalost ratno huškačka propaganda uvek ih nadglašavala.

Goran